уторак, 30. април 2013.

PRVI VIDEO ( A NISU APRILSKI FAVORITI )



Danima nemam volju ni želju za postovanjem. Tačnije zacrtala sam sebi zadatak a to je da nadjem odgovarajući posao pa ću se tek onda sabrati  , imati  manje vremena ali zato apsolutnu inspiraciju za izbacivanjem posta. U medjuvremenu mi je drug Boža uradio ovaj mini video sa minulim postovima i jos nekom slikom pride. Pozadinska tema sa pesmom Lady in red  je takodje divna i totalno odgovarajuća . Inspiraciju mu je dala naša zajednička draga osoba , njegova veštica a moja Udi koja je i zaslužna za većinu slika sa bloga...

понедељак, 22. април 2013.

NAŠE NOVINE

Pre par dana me je novinarka iz novih dnevnih novina pod nazivom Nase novine kontaktirala želeći da napravi priču o mom blogu. Njoj je naime bilo zanimljivo to što su postovi uslikani više -manje u seoskom okruženju, prirodi i sl. Takodje htela je i da predstavi kako se i preko 30 godina može blogovati, a uz sve to biti majka i doterana putovati kroz nemili gradski prevoz do posla. Odgovorila sam mejlom na nekoliko pitanja i rezultat toga će biti sutra na kioscima...imam tremu,ali baš...


петак, 19. април 2013.

ZELENIŠ

Obožavam zelenu boju. I sve njene nijanse - od svetlo zelene,preko smaragdne pa do maslinaste. Kažu da simbolizuje nadu i mladost. Podstiče osećaj blagostanja, ravnoteže i haromonije, ali isto tako asocira i na ekologiju. Islam slavi zelenu boju jer očekuje da raj bude prepun zelenila. Zelena je takođe povezana s regeneracijom, plodnošću i ponovnim rođenjem zbog svoje veze s prirodom.
Ali ono sto je meni  ostalo u najjačem sećanju a vezano je za zelenu boju je to da smiruje. Zato valjda i klupe i table u školama nisu nimalo slučajno zelene. To da bi djaci bili mirniji  heheheh...A opet zeleniš u tanjiru je , kažu nutricionisti , nešto najbolje što svom organizmu možete podariti. Dakle zelenom se treba hraniti iznutra ali i spolja - napajati očnim vidom sve njene blagodeti...te ili nabavite neki komad u zelenoj boji ili pak trk u prirodu....

понедељак, 15. април 2013.

SUKNJA VS PANTALONE

Spremajući ovu odevnu kombinaciju imala sam jednu dilemu : da li obući suknju u ovoj nijansi ili pantalone. Kako je prevagnulo ovo drugo setila sam se kako moje vršnjakinje u Severnoj Koreji uopšte nemaju ovakva premišljanja. One naime ne smeju ni da nose pantalone , ko ih obuče ekspresno biva poslat u radne logore , šta vise one sve moraju biti identično obučene. Čak je nedavno kružila fejsbukom slika na kojoj su 10 ženskih frizura koje se smeju nositi u Severnoj Koreji.  Toliko sam bila šokirana tim saznanjem ( znala sam da su fanatici ali ne da su baš toliki ) da sam pronašla na internetu i niz drugih krajnje bizarnih pravila iz njihovog života. Severnokoreanci žive u potpunoj izolaciji , nemaju internet niti mobilne telefone. Radio i televizija emituju samo „žitija” političkih vođa i emisije u slavu vojske, uzornih sela, uzornih preduzeća... Oko 3.000 Severnokorejaca koji godišnje pobegnu u Južnu Koreju mesecima pohađaju specijalne škole da bi naučili kako da žive u 21. veku. Čuli su samo za Bitlse, ali ne i ko je bio u njihovom sastavu , i za Majkla Džeksona za koga jos uvek veruju da je živ. Takodje ubedjeni su da SSSR jos uvek postoji. Svi rade mukotrpno a za to ne primaju platu već su dobili prazne stanove na korišćenje ,bez struje naravno. Jedini dan kada su dobili toplu vodu i malo šećera bio je dan kada im je umro jedan od diktatora Kim Dzong Il, bukvalno se gladuje jer jedu samo krompir i pirinač, automobila gotovo da nema na ulicama, metro postoji ali ne smeju da ga koriste, ispiraju im mozgove i ubedjuju kako je njihov pokojni vodja umro zbog premora jer se vozio vozom, kako je on izmislio hamburger i ujedno je i najbolji golfer na svetu ( a nikada zapravo nije ga ni uzeo u ruke ) , kako je njegova uniforma modni hit u svetu i kako je on najčuveniji predsednik na svetu i širom Zemlje se slavi njegov rodjendan. Ja razumem da su oni vec 60 godina pod sankcijama ali ne razumem da njihovi diktatori koji se pozivaju na komunizam, a nisu ni prošli pored njega , drže te jadne ljude u takvom hermitičkom akvarijumu. Meni sve to liči na ogromnu sektu - zemlja kao koncentracioni logor jer gradovima i selima patroliraju plavi kombiji s megafonima iz kojih se ori poruka: "Radite još jače!" Daleko od toga da sam ljubitelj američkog nazovi sna i  ali sve ovo što sam uspela da pročitam o njima zaista je potresno. Oni malo stariji će prepoznati elemente komunističke ikonografije koja je, u mnogo blažem obliku, bila prisutna i u SFRJ - pioniri, veliki vođa, Dan mladosti, Kuća cveća, put revolucije, prelazak u besklasno društvo itd. Sve to postoji u Severnoj Koreji i svi se naizgled toga pridržavaju, pevaju dok idu na posao itd. Kada to pukne, biće još 20 miliona dezorijentisanih ljudi više na ovom svetu.


петак, 12. април 2013.

CRNO - BIJELI SVIJET

Kada sam se slikala za ovaj post ( a bilo je to prošle nedelje otud i ovaj poluzimski outfit ) bila sam ubedjena da ću  prozboriti koju o jednoj od mojih omiljenih grupa Prljavom kazalištu i njihovom mega hitu nastao davne 1980.godine.
Medjutim , točak mojih asocijacija naglo je promenio smer jednim strašnim dogadjajem s početka nedelje. Znam da crnoj hronici nije mesto na ovim modnim stranama gde je sve ušuškano i bezbrižno ali ovaj naziv posta od utorka ujutru beskompromisno vrtim u svojoj glavi i prebiram po mislima jedno pitanje. U  kakvom mi to svetu živimo i da li su neki ljudi samo pozitivni ili samo negativni ili pak kombinovani tj. crno - beli ? Kažu i da je ovaj pomahnitali ubica bio satkan  uglavnom od  belih osobina ali bilo je dovoljno samo 2,3 kapi crne boje ( tako je i sa plavom i crnom farbom ) pa da postane monstrum koji je za 20 minuta satro pola sela. Pitam se najzad mogu li u jednom čoveku da postoje tako dva protivurečna sveta - tako beo a u isto vreme tako crn ? Pitam se i potpuno uplašeno u kojoj razmeri je postojanje te crne i bele boje u našim prijateljima, komšijama,rodjacima pa i u nama samima? Ima li većeg i surovijeg crnjaka od toga da je ovaj bolesni um pomagao svima, nikad ništa naplatio, nikad nikog uvredio a na kraju ih tako surovo poslao na onaj svet? Zar se sve mora bazirati na krajnostima , možemo li biti makar graorje sivi ako ne možemo skroz beli? Hajde da probamo , ne košta nista. Pomozimo -  kome god i kako god a ako nikako ne možemo ,  nemojmo mu odmagati ili ne daj Bože ga povrediti.


понедељак, 08. април 2013.

KARIRANA KAFANA

Karirano je svakako jedan od dezena koji toliko retko nosim da je ova tunika čekala na svoju premijeru čak godinu dana. Ne znam pravi razlog svog ambivalentnog odnosa prema ovoj šari ali moguće je da je to zbog toga što me neodoljivo podseća na ortodoksne srpske kafane , uglavnom locirane oko autobuskih i železničkih stanica. Zidovi takvih kafana obično su  bili obloženi lamperijom koja je smrdela na duvan kao sam đavo. Konobar je bio muškarac ili žena sa brkovima ala Momir Bulatrović a čaše su bile one blago zakrivljene kafanske sa obaveznom oznakom 2 dcl, sumnjive čistoće. Od sokova na raspolaganju su bili Jupi i Cocta a sluzila se turska kafa u onim debelim belim šoljama sa plavom crtom! Karirani stolnjaci su bili neizbežan dekor ovih kafana , obično plavo beli ili crveno beli, a pepeljara - ona žućkasta mesingana. Treba li napomenuti da su gotovo svi stolnjaci ovakvog tipa bili izbušeni cigaretom na vise mesta , valjda zbog domaćinske atmosfere , kako bi se gost osećao kao kod kuće. Ono što krasi ovaj stolnjak bila je plastična napravica na samoj ivici stola koja je  onemogućavala da umrtvljeni stalni gost prilikom pada sa stolice u poslednjem stadijumu alkoholisanosti sa sobom povuče stolnjak i sve što se na stolu nalazi. U ovakvim kafanama  najjeftinije je bilo pivo, rakija i celokupan alkoholni repertoar, a što se tiče muzičko-astalnog repertoara, na astalu obično je nastupala lokalka radodajka. Pevačica naravno dok peva u jednoj ruci je  držala mikrofon a u drugoj primala infuziju tj. bakšiš. Ma multipraktik jednom rečju ! Ukoliko je kafana imala ogledala, najčešće su bila umrljana ili zamagljena. Kafane su imale i svoje stalne goste, koje je najviše pogađalo ako im neko dira pevaljku, koju su svi od reda svojatali i šizofrenicno umišljali kako baš za njih peva srceparajuću pesmu !
Možda sam vam ovim relističnim opisom stare srpske kafane poprilično ubila volju za istom i možda ste pomislili kako je baš dobro što ih je sve manje po srpskim drumovima ali da li je sa njima otišao i duh starih vremena? I koliko god se mi stresali od same pomisli da se nadjemo u istoj i bili gadljivi prema celokupnom dekoru tog ambijenta ipak su posetioci takvih mesta živeli neuporedivo bezbrižnije i opuštenije , bez foliranja , neoptereceni trivijalnostima i detaljima kojima mi danas itekako pridajemo pažnje i cenimo ljude samo po tome koliko im košta spoljašnji outfit .

субота, 06. април 2013.

CIKLAMA

Ne mogu reći da sam neki pasionirani ljubitelj cveća ali sama činjenica da su i oni živa bića izaziva u meni posebnu naklonost prema toj vrsti biljaka. Današnji outfit je svojevrsna oda svom cveću, posebno ciklami. Zašto baš njoj? Pročitala sam negde da je ciklama  drevni cvet koji čovek tako dugo gaji da se veruje i da se pojavljuje čak i na pećinskim slikama.
Ciklama je bila jedan od omiljenih cvetova Leonarda da Vinčija. On je ovim cvetom ukrašavao margine svojih rukopisa na početku XVI veka.
Ljubitelji cveća koji ove sobne biljke gaje u svom stanu prave , ustvari , najveće greške uvereni da čine najbolje za njih a greške se odnose na njihovo prečesto zalivanje. Posledice su te da biljka vrlo brzo ugine.
Ako se išta može naučiti i primeniti na naš odnos sa ljudima,posebno sa svojom decom , onda se to može iz ovog primera. Jer nije dovoljno samo zasaditi ljubav, treba je i pravilno zalivati. Tako nije dovoljno samo roditi decu , treba im pružiti nesebičnu ljubav , voleti ih takve kakvi jesu a ne kakve mi želimo da budu. Zalivati ih umereno a ne gušiti ih jer je i deci koliko god mali bili , potrebna sloboda. Samo tako mogu isklesati sopstveni karakter i imati svoj stav a povrh svega biti samostalni. Deci treba pružiti mogućnost izbora i biti tu kada im treba a ne egoistički nametati svoje hirove i neispunjene želje iz mladosti. Ne držati ih u plastičnoj saksiji pošto su i  oni , kao i mi , pre svega socijalna bića. Jer svaki cvet na ovom svetu neuporedivo bolje uspeva u prirodnom okruženju nego li u skrivenom kutku naše dnevne sobe.

среда, 03. април 2013.

DŽINS

Verovatno mnogi od vas znaju da je prvi džins  napravljen u Đenovi, za potrebe mornara.Istorijat farmerki počinje u 16. veku u blizini Dongarii tvrđave, nadomak Mumbai-a. Seljaci su proizvodili tanku pamučnu tkaninu, poznatu kao dungaree i bojili je prirodnim indigom.Mogle su se nositi suve ili mokre, a po potrebi mornari bi ih lako urolali i pretvorili u bermude. Prane su u morskoj vodi, prikačene za brod, tako da su od slane vode vremenom postajale bele. Navodno, i reč džins potiče odavde.
 Pedesetih godina prošlog veka, džins postaje oznaka protesta mladih protiv uštogljenosti -fina deca u pantalonama radnika. Neki bioskopi i restorani, u to vreme, odbijaju da prime goste u farmerkama, dok učenici koji dolaze u džinsu bivaju izbačeni sa časova. Šezdesetih godina džins postaje prihvatljiv, dok u sedamdesetim doživljava pravi procvat u Americi. Hipi kultura je džins bojila, obično u psihodelične šare, dok je u istočnijim zemljama džins predstavljao zapadnjačku dekadenciju, te je bio ekskluzivna roba teška za nabavku. Setite se samo kako su se momci iz čuvenog četverca iz još poznatijeg filma Bal na vodi morali žrtvovati kod Rade švercerke ! Ej, džins je to a u vreme socijalizma  šezdesetih godina dvadesetog veka farmerke su u Jugoslaviji posedovali samo oni koji su imali rođake u inostranstvu.A tek cuveni Miki Rubiroza iz serije Grlom u jagode koji je uvek bio korak ispred svoje generacije, pa je tako nabavivši par čuvenih leviski izazvao pravu pubertetsku zavist kod Baneta Bumbara.Ali je zato Bane imao savremenu baku koja je cuveni par farmerica nabavila u obliznjem komisionu jer farmerke su se jedino i mogle kupiti u „Komisionima" po visokoj ceni. Najpoznatije marke su bile „Levis" „Li" i „Super Rajfl".Dzins je izvestan period bio zabranjen za nošenje u školama kao „neprihvatljivo dekadentan za socijalističku mladež". Onaj ko bi došao u školu u farmerkama bio bi vraćen kući da se presvuče i „da se pristojno obuče".Ali Bane Bumbar i Miki Rubiroza nisu marili za to , oni su ih jos i izbeljivali u kupatilskoj kadi trljajuci ih po sredini nogavice do iznemoglosti.
Danas ga nose svi, od prinčeva i princeza, do beskucnika na ulici, preko mladih devojaka, koje traže baš svoj par idealnih farmerki.


понедељак, 01. април 2013.

UMERENOST...

Nedavno cuh jednu jako istinitu recenicu : Ne dozvoli da najskuplja stvar na tebi bude tvoja odeca,da ne bi jednog dana shvatio,da ti je dusa jeftinija od onoga sto nosis. I zaista,ova beskompromisna tranzicija u kojoj se svi nalazimo iznedrila je stanje kolektivnog duha koje tera na prekomerno trosenje a zove se potrosacki mentalitet.Kupovina nepotrebnog. Kupovina bez razloga. Kupovina radi kupovine.Oni koji me poznaju verovatno sada misle da sam ja poslednja osoba na ovom svetu koja bi trebala pametovati oko ovog fenomena.Jer sam i ja kao i mnogi upala u taj vrtlog , postala potrosac,idealan konzument reklama.Ali valjda kada se suocis sa problemom i priznas svima da ga imas- tek onda sledi oporavak.Godinama razmisljam o tome,dajem sebi casnu pionirsku da je gotovo sa kupovinom,da ima toliko pametnijih stvari na ovom svetu gde se moze potrositi novac.I tako bude neko vreme,zakocim,kazem - ma sve su to samo krpice,sta ja imam od toga,hoce li mi zivot biti lepsi,ispunjeniji,hocu li biti istinski srecnija?Zaokupim se drugim stvarima-citam,pisem,setam.Kazem okolini-kupovina je proslost za mene,ja sam sada na terapiji,na odvikavanju od sopinga. A onda se pojavi bolji posao,visa primanja,veci apetiti.I opet Jovo nanovo.Priznam sebi krisom da uzivam u tome,da mi srce kuca najjace ispred izloga,da mi se dlanovi znoje nesmanjenom zestinom kada vidim nesto sto mi se dopada i do kuce smisljam kako da ga kupim.Ima li tu mesta za psihologa? Ne znam kako vi,jesam li sama u ovom zacaranom krugu? Gde je tu znak STOP,gde je sredina? I bas kad pomenuh sredinu,mozda je to pravi odgovor.Mozda je umerenost prava rec? Treba sebi priustiti zadovoljstva te vrste,ugoditi,osecati se lepo ali i naci granicu.Ne smemo dozvoliti agresivnom marketingu ( gle cuda a radim u istom ) da nas uveri kako nam je bas TO neophodno i kako ce nam zivot biti totalno bezvredan ukoliko TO ne nabavimo.Dakle,samo je jedna magicna rec - UMERENOST.